Тешко је...
Teшко је имати неизлечиву болест.
Тешко је живети међу особама које нису у стању да те прихвате и подржавају. Особе које се исмејавају од тебе , од болести.
Тешко је знати да никада више проходати нећеш.
Тешко је видети људе из твоје околине радећи оне...нормалне ствари за дотичан узраст а ти, седећи у тој проклетој столици и знајући да то не можеш да урадиш...никада.
Тешко је видети загрљени пар а у твом срцу и у души да знаш да... ти нећеш моћи то да урадиш. Да знаш да твоје срце га воли а његово је камен за тебе.
Зашто?
Зато што већина људи не прихватају болест и болеске осове па им је лакше да се исмејавају од других. Вероватно да некада, неко ће заволети болесну особу али је то ретки случај.
Боли ова ситуација само када је видиш а шта тек ако је доживиш.
Шта ћу сад ?
"Две се у мени
побише cилe,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
к'о бесни олуј и стари храст "
И не знам шта ћу и не знам како ћу... За тачно 7 дана требало би да се иде са позориштем у Вршцу. На почетку, када сам то дознала била сам неописано срећна јер сам знала да ћу га видети. Ништа више није било важно.Следеле су ту поруке, многобројни смајлићи, срећа па након тога, "предиван" статус везе... и тако све се полако срушило.Сад, мозак ми каже да не идем а срце тежи да га види, бар за један тренутак. И ето сам се одлучила да иде. Али....Ако ће бити са њом ?Знам да ће болети, али можда после тога биће ми лакше да га... заборавим.
Велики поздрав за блогере! ^.^
Неко.
Неки пут се обезобразим па помислим да сам писац, али довољно је да нађем неку глупост у свом тексту, па да се разуверим. Неки пут мислим да сам човек , али довољно је да сама себе понекад уловим да радим нешто недостојно човека, па да се разуверим. Неки пут помислим да сам неко, али довољно ми је да само подигнем поглед увече ка бескрајном небеском своду и звездама, па да схватим да сам само НИШТА. Неки пут помислим да сам ништа, али довољно је да се неко благо осмехне обрадован што ме види, па да схватим да сам ипак нешто мало више од ништа.
Ето ти крај.
Није добро ни почело а већ се завршило.Иако је девојка покушавала да врати њен Ђурђевак и чекала је да га поново види, сад зна да ништа више није важно... Иако га поново сретне, она ће знати да његово срце припада другој и у тренутку када ће јој он бити испред очију, знаће да је све готово. Сад се нада да је неће толико болети његов нестанак али зна да увек у срцу ће јој остати урезан његов дечији лик којег није мисла да ће је повредити.Не тако рано.
Проба да иде даље а не зна ако ће пролеће да сија без лепоте Ђурђевка .
Мој мали Ђурђевак
Мали и сладак, леп и свеж, нежан и пролазан...исто као Ђурђевак.
Када се појавиш, кратко време си поред мене, а када нестанеш, туга и бол постају све веће и веће... и пробам да те вратим... Ево прошло је лето, јесен и зима али ти никако да ми се вратиш. И чекам ...чекам..........Сад, само сећања и успомене.
