Snaga i ja.
Vreme prolazi...rane su se izlecile...ali ipak nije vise nista isto. Ljudi,priroda, boje koje ulepsavaju zivot...sve se odjednom izgubilo. Mnogo je teze nego pre...i najmanja glupost povredi me i donosi ponovo u "ono" stanje.
Ne znam sta je bolje, da sam sama?Da li je bolje u raspustu ili u skoli?
Kada sam kuci, mislim i na najmanje sitnice.Kroz glavu mi prolaze svakojake ideje koje me plase .Kad sam u skoli ucenje i ocene su mi u glavi...
Da sam luda? Tako je u ovim godinama? Mozda...
Ponekad bi htela da odem negde, gde niko me ne poznaje i da sama postignem ono sto zelim.Nemam potrebe za ohrabrenje od strane rodbine. Jedna osoba mi daje onu snagu i hrabrost da mogu ici dalje.Baka.Ne roditelji... Ali mozda imaju prava. Mozda sam nesposobna ali ja to ne mogu priznati. Uprkos svima i svemu, ja cu i dalje sanjati i probati da nesto ostvarim , SAMA. Tek kada cu videti gitaru u mojim rukama, onda cu se uveriti da sam sposobna i da MOGU i sama dostici nesto....
